Zovem se Vesna, imam 44 godine i vec nekoliko godina zivim sama. Zivot mi se dosta promenio, i iako sam naucila da se nosim sa svime sto je doslo, usamljenost je nesto na sta ne mogu da se naviknem. Posebno nocu, kada ostanem sama sa svojim mislima, kada tisina postane prejaka i kada mi fali neciji glas, necija toplina, necija prisutnost.
Udovica sam vec neko vreme i dugo sam mislila da mi ne treba niko, da mogu sve sama, ali shvatila sam da to nije istina. Covek je stvoren da bude uz nekoga, da deli i lepe i manje lepe trenutke, da ima sa kim da popije jutarnju kafu, da se nasmeje nekoj sitnici, da zna da ga neko ceka i misli na njega.
Ne trazim bajku, ne ocekujem cuda, samo normalnog, iskrenog muskarca koji zna sta zeli i koji, kao i ja, ne voli da provodi dane u tisini i samoci. Zivot je kratak, i mislim da niko ne treba da ga provodi sam ako ne mora.
Ako si ozbiljan, iskren i ako zelis nekoga uz koga ces osetiti toplinu i razumevanje, mozda smo bas ti i ja ono sto nam je oboma potrebno. Pisi mi, pa da vidimo kuda ce nas razgovor odvesti.
JAVI MI SE NA → KONTAKT
Leave a Reply